Да ли су корисна поклоничка путовања?

Упознајмо Света места непролазне лепоте споменика других култура и бисерe духовности: Хиландар, Егина, Метеори, Светиње Русије, Цариград, Јерусалим... Упознајмо изворе нашег духовног и националног идентитета Путевима Св. Саве... Упознајм обичаје и народе, ценимо се и поштујмо једни друге, радујмо се животу, волимо се и желимо свако добро себи и другима...

Нека нас Бог чува и благослови! 

Поклоњење Светињама представља посебну радост у души, па зашто јој то ускратити. Још уз то упознајемо нове људе, браћу и сестре у Христу, сазнајемо нове душекорисне ствари и учвршћујемо себе на путу спасења. 

Посете манастирима омогућавају да се молимо на местима где су се поједини Светитељи подвизавали, да будемо чини се ближи њима, да се поклонимо њиховим Светим Моштима, да се поклонимо Чудотворним Иконама Светитеља, Господа, Пресвете Богородице… да се кроз исцељења духовна и телесна, било сопствена или исцељења других утврђујемо у вери… да схватимо да без Бога не бисмо могли ништа чинити.

Треба имати своје упориште које је наша парохијска црква или један манастир. Одатле, уз благослов парохијског свештеника или духовног оца, треба обилазити друге светиње, манастире, али у тим путовањима не треба тражити неки луксуз или туристичко-забавни карактер (често се међу поклоницима могу чути следећи коментари: “Вођа пута нема добру организацију, није добар аутобус, не ради клима, јако је топло, не могу да се отворе прозори, ко то кашље, кија, зашто возач не стане на следећој бензинској пумпи –пије нам се кафа... Корисно је мало и отрпети на поклоничком путовању, треба ићи само са једним циљем: да што више научимо и да се непоколебљиво учврстимо у нашем Светом Православљу, нашој Светој Светосавској вери.

Поклоничка путовања имају пуно повезаности са мером нашег узрастања у вери. Сто људи, сто ћуди... зависи како човек размишља и мисли о поклоничким путовањим и колико је ушао у веру. Неко иде из пуке радозналости, неко да промени данашњицу, неко само да каже да је био у манастиру том и том, а неко да се испуни миром и том благодаћу која се осећа у тим свим светим местима.
Поклоничка путовања су битна оним људима који искрено желе да виде светиње, мошти угодника Божјих, при томе, наравно, не губећи молитву. А они који иду ради провода, или само да кажу да су били ту и ту... да су видели грађевину (нама светињу) и да су ишли само због тога... њима ништа неће значити тај пут, колико вернима значи. АЛИ, можда Бог загрeје срце тог човека који је дошао ту, а који није толико веран и не придржава се закона Божијих. И можда од тад у њему се упали та ватра, тај огањ који ће га у будуће усмеравати цркви и Богу. Можда му то промени живот. Са друге стране, и ови други људи који иду због себе и због своје душе, ако не наставе да посте, да се исповедају и причешћују, да се моле, враћају се на почетак, ма које светиње обишли. Значи, основа је живот у цркви и по законима Божијим, а ово остало Бог ће дати, ако види да је срце искрено и испуњено љубављу. И ти људи свуда са собом носе своју молитву, мир, љубав, радост, где год да су. И њима много значи посета било којој светињи, и још продужују тај огањ што већ имају. 

У сваком случају, корисна су поклоничка путовања, а Бог је милостив и даће по Својој вољи веру и љубав према Њему онима којима та путовања и не значе пуно.

И као закључак на све речено - треба мудро расуђивати.... али нашу Мајку Цркву не треба занемаривати. Као што у своме дому и породици налазимо припадност - место у коме смо најсрећнији и коме се после напорног дана најрадије враћамо, тако и у духовном животу: требало би да имамо припадност једној цркви или манастиру. Човек је биће које има потребу за сталним местом боравка, да не лута кроз живот као неко номадско племе… то се односи на породицу и дом, посао, школу, круг пријатеља… 
Благословени они који на Литургији у својој цркви сретну Бога, јер они светиње срећу на сваком кораку.
Благословени они који на сваком свом кораку имају Бога крај себе...
Свако добро свима од Господа! Амин, Боже дај. 

Прича о малом Лазару нам у великој мери даје одговор на тему вере и љубави према Богу, као и питање корисности поклоничких путовања ради нас самих и наших драгих које волимо. Наиме у овој причи се ради о малом дечаку Лазару, који је свако јутро на путу до школе одлазио у Храм и задржавао се веома кратко, а потом је настављао пут. Парохијски свештеник, који је то из дана у дан посматрао, упитао је једно јутро малог дечака, због чега долази и зашто тако кратко остаје. Мали Лазар му одговори кратко, али онако како само деца умеју, да једноставно дође у Храм, да се поклони икони Спаситеља и каже: „ДОБРО ЈУТРО ИСУСЕ, ДОШАО САМ САМО ДА ТЕ ВИДИМ“, и после тога Лазар би настављао радосно свој пут. Након извесног времена, дани су пролазили али малог Лазара није било. Забринути свештеник упути се ка школи да види шта је са Лазаром. Тамо му рекоше да је Лазар имао саобраћајну несрећу и да га је ударио ауто. Сада се налази на опоравку у болници. Забринути свештеник се упути ка болници, и већ на самом уласку заустави га неко од особље и упита га да ли је можда дошао да посети малог дечака. Рекоше му да је Лазар повређен и да има неподношљве болове, али да се дечак понаша јако чудно. Насупрот боловима, он је увек радостан, чак у тој мери да помаже и увесељава остале пацијенте. Свештеник се упути ка његовој соби и већ на самом улазу осети неку радост и мир у соби малог пацијента. Ушавши у собу затече Лазара у радости, и објасни му да је био много забринут за њега, што га нема у Храму, и да је тако кренуо да га тражи. Приметивши радост на Лазаревом лицу, свештеник га упита чему се толико радује. А он му одговори како се радује сваком новом јутру, јел му свако јутро од када је у болници долази Исус са речима: „ДОБРО ЈУТРО ЛАЗАРЕ, ДОШАО САМ САМО ДА ТЕ ВИДИМ“
... Ето колика је љубав Господња... Господ говори да нам је свака длака на глави избројана. Зато се препустимо Господу са љубављу, јел он једини зна шта је за нас најбоље. Иштимо од њега у молитви, а када Господ буде знао да смо дорасли и спремни, отвориће нам пут ка поклоњењу светињама. А то ћемо осетити када нам на помисао о некој Светињи заигра срце од радости... и тада ћемо, уз Божју помоћ и Божји Благослов ићи стазама куда нас само Господ води. СЛАВА БОГУ ЗА СВЕ!

Исповедајмо Господа Исуса Христа радосно и храбро, са пуно љубави, јер коме је

пуно опроштено пуно љубави показује. Не стидимо се Божијег Имена, јер је то једино Име дано човеку под капом небеском, кроз које се можемо спасити. Нема

другог имена.
                                Христос посреди нас+

 

Prethodna strana

© 2017 FENIX VICTORY group

FENIX VICTORY group • Vojvode Mišića 13 • 35250 Paraćin • Tel: +381 065 817 48 31 • fenixvictorygroup@gmail.com